U jednon nedavnom intervjuu McCoy Tyner je posvedočio da su on i John Coltrane prva dva jazz muzičara koji su potpisali za Impulse! Bilo je to početkom 1961. i vrlo brzo posle toga ova kuća je za većinu avangarednih free-jazz-era druge generacije postala pravi dom. Coltrane je tada imao 35 godina, važio je za eksperimentatora, ali ne i avangardistu. Sazrevao je uz ploče Charlie Parkera, kao mladić svirao je u orkestru Dizzy Gillespie-a. U glavnu struju je, medjutim uplivao sa onima koji su svoj put tražili izvan harmonskih ograničenja bopa. Član kvinteta Milesa Davisa sa prekidima od 1955. do 1959. ; godine 1957. Thelonious Monk ga je pozvao da zajedno nastupaju u njujorškom klubu Five Spot (na tom mestu je Cecile Taylor već najavio free ekspanziju, a Ornette Coleman ju je nešto kasnije učinio referentnom činjenicom svog vremena).

Posle angažmana sa Monkom o Coltrane-u je počelo da se govori sa respektom; tada je prvi put imao potpunu slobodu u sviranju, mada još uvek u okviru liderove koncepcije – od tada je snimao i vlastitu muziku. Jedna od prelomnih ploča koju je uradio sa Davisom, „Kind Of Blue“, bila je prva u jazz u celosti posvećena israživanju modusa, i to je za Coltrane-a ostala trajna direkcija. Uopšteno se smatra da je punu zrelost dostigao tek 1959. Po potpisivanju za kuću Atlantic – posle albuma „Giant Steps“ postao je jedan od najcenjenijih, a nakon „My Favourite Things“ i jedan od najbolje plaćenih jazz muzičara.

Za manje od dve godine snimio je desetak ploča. Atalantic je do kraja 1961. izdao samo pet, a ostale su ostavljene za povoljniji trenutak i hrabrije izdavače. Album „The Avant-Garde! Na kojem su svirali Ornetteovi saradnici Don Cherry i Billi Higgins objavljen je tek 1966.; publici je taj prvi, oprezni Traneov naklon free-u ostao nepoznat.

Atlantic je oklevao i sa pločom „Africa / Brass“ na kojoj se predstavio i Eric Dolphy, pa je Coltrane jednostavno pokupio trake i odeno ih u Impulse!  Sa njim su krenuli članovi njegovog kvarteta: bubnjar Elvin Jones i pijanist Tyner. Na mestu basiste smenili su se Steve Davis, Reggie Workman i konačno Jimmy Garrison – dolaskom ovog poslednjeg postava se ustalila i ta grupa je potraja pet godina.

U trenutku nastajanja klasičan kvartet su, uz vizionarskog lidera, činili jedan inovativani bubnjar, već dokazan u triju Sonny Rollinsa, i dva mladja muzičara koja su tek počela da stiču afirmaciju. Spoj se pokazao kao srećan: individualne razlike su prosto sagorele u vulkanski intezivnoj kreativnoj klimi koja se stvarala čim bi se četvorka našla zajedno, čak i na probama. Na njihove koncerte su mnogi muzičari dolazili naoštreni da provere novu senzaciju; neki od njih su posle toga odlučili da nastupe profesionalnu karijereu. Njihova vera u sopstvenu muziku pokazala bi se kao bleda u poredjenju sa veličanstvenom predanošću Coltrane-a i drugova. Albumi koje je grupa u gotovo frenetičnom ritmu izbacivala jedan za drugim zbunjujuće su različiti. Na „Ballads“ kvartet ničim ne ugrožava tradiciju, a Coltrane „ ne ukrašava i ne menja mnogo melodiju, ali ubija jednostavno ubija“ (Johny Mitchel), odnosno interpretira niz jazz standarda sa potrebnom emotivnom snagom. „Crescent“, „Transition“ i „Sun Ship“ predstavlja nekoliko modalnih kompozicija, afirmišu politonalnost i silovito su opredeljeni za esperiment. Religiozna svita iz pet stavova „A Love Supreme“ postavlja formalna istraživanja u drugi plan. Coltrane je godinam bio ovisnik o heroinu sve dok se 1957. nije samoizolovao; nekoliko dana proveo je zatvoren u svojoj sobi odbijajući hranu, a onda je izašao definitivno izlečen od navike. „A Love Supreme“ je bila njegova muzička žrtva, zahvala Bogu za preobraćenje. Ova ploča je svojevremeno Coltrane-a učinila slavnim i izvan i izvan jazz krugova, a mnogi su o njemu govorili kao o svecu. Kritičari su takodje pozdravili radove kvarteta, neki čak i sa naglašenim entuzijazmom. Utisak je, medjutim da su pojedine ocene delimično bile uslovljene i strahom:  u odnosu na „New Thing“ kako su muzičari izmedju sebe nazivali nadirući free), eksperimenti kvarteta su izgledali znatno prihvatljivije. Danas se te stvari mere drugačije: jučerašnje radikalne inovacije su slepe ulice ili opšta mesta koja se sreću čak i kod ambicioznijih početnika. Zaista dobri „studenti“ zaobilaze formalne nesuvislosti avangarde „60-ih i pokušavaju da nešto od njegovog smelog inovatorskog duha ugrade u druge kontekste. U tom smislu su albumi klasičnog kvarteta izdržali sud vrenena: na njima su se „iškolovale“ generacije jazzera i mnogi ih još uvek smatraju vrhuncem u ovoj vrsti muzike.

Coltrane se tek sredinom “60-ih značajnije zainteresovao za „New Thing“. Na snimanju albuma „Ascension“ kvartet su pojačali Archie Sheep i nekolicina mladjih muzičara; posle toga su stalni članovi grupe postali tenor saksofonista Pharoah Sanders i bubnjar Rashid Ali. Stari članovi kvarteta su se u takvoj postavi osećali potisnuto. Iz sastva je prvi 1965. istupio Tyner (zamenila ga je Tranerova druga supruga Alice), potom su otišli Jones i Garrison. Coltrane-ov novi, mnogo ekstremniji eksperiment je potrajao sve do njegove smrti 1967. godine. Ocena da je u tom periodu svirao free je diskutabilna: za razliku od Ornettea i njegovih, on nikada nije potpuno napustio harmonijski kompleks. Koncept i ideologija free pokreta afirmišu kolektivno muziciranje. Uporedo sa narastanjem Coltrane-ove grupe, ton njegovog instrumenta je – paradoksalno – postao još upadljivije individualan, a na poslednjim snimanjima sadrži jednu gotovo opipljivu spiritualnu dimenziju. Čini se da za Coltrane-a free nije bio završna stanica, već jedno od sredstava, način da kompletira sopstvenu znatno univerzalniju viziju; tako je podjednako ozbiljno i temeljno pre toga proučavao tradiciju jazza, teoriju muzike, razne religije. Bliski ljudi tvrde da je tokom poslednji godina, već ozbiljno bolestan bio potpuno okupiran jedino tajnom stvaranja. Još kraće – tajnom. Po drugim svedočansvima, okrenuo joj se još nakon svog „preobraćenja“ 1957. i od tada je gledao u nešto što ne umemo da definišemo i što samo pokekad nejasno osećamo. Ako se to prihvati, onda su teorijske, muzičko – istorijske i psihološke analize okačene za Coltrane-ovu ruku; slušalac može da se drži za prst il“ da pogleda tamo gde on pokazuje.

MiĆun RistiĆ